На падинама планине Пасјаче напаса Миљан Милентијевић више од стотину оваца, краве,козе, коње – колико нема ни цело подручје Пусте реке.
Превој Бели камен на Пасјачи – Нанизало се на лепом јесењем сунцу стадо оваца, коза и неколико крава испод планине Пасјаче а изнад села Гласовика, да је милина погледати. Чобанин им је млади Миљан Милентијевић из суседног села Житног Потока. Он је, рече, дипломирани правник, стално запослен у општинској служби за имовинске односе. До Прокупља, где ради, више је од 30 километара лошег пута кроз кланце и гудуре, између планина Пасјаче и Видојевице. Свеједно, он је свакога дана на свом радном месту и до сада није имао примедби у служби.
Од када су, због лошег пута, укинули аутобус, морао је да купи ауто и да се њиме ломата по овим врлетима. А све слободно време Миљан посвећује свом стаду. Тренутно има више од стотину оваца, двадесетак коза, десетак крава, два коња... Уз њега су и три псетанцета обучена да пазе на стадо. Само још његов комшија Зоран Илић има педесетак оваца, тако да се испомажу у чувању. Кад се све сабере, ни у свим селима у Пустој реци нема толико оваца. А у самом Житном Потоку, каже, укупно нема више од петнаестак крава.
– У мојем детињству било је овде више од 400 крава, на хиљаде оваца. Сад ретко која кућа има бар свињу или кокошку. Испразнила се села, остало по једно-двоје старих, а многе су куће и затворене. Имао сам ја и 250 оваца. Исплати се, наравно, чување стоке: ту је млеко, па продаја јагањаца и телади... Ја продам месечно ту у селу и по 200 килограма сира. Летос ми је један Албанац купио већи број јагањаца. Чекам га још за паре, али сам сигуран да ће ми донети, јавио се телефоном – вели чобанин Миљан и објашњава:
– Почео сам од три овце и две краве. Мој деда по мајци Грујица Станковић, уз којег сам одрастао, био је напредни сељак: држао је поткивачку радионицу, а знао је и од дрвета да направи све што види, први је у селу имао трактор. Ја сам уз њега, још одмалена, заволео и мајсторију, а и стоку, ливаде, планину... Сем што сам четири године био у Лесковцу у гимназији, одавде нисам одлазио. И права сам завршио посећујући само обавезна предавања: књигу у шаке па уз планину за овцама. Како се ту лепо учи!
Породица Миљана Милентијевића једна је од ретких у овом крају која још сву пажњу посећује свом пољопривредном домаћинству. Отац Живорад, ветеринарски техничар, и мајка Стана, медицинска сестра, иако пензионери, још сеју пшеницу и кукуруз, одржавају виноград... Ове године, иако је овде била велика суша, они су оврхли 6,5 тона пшенице, убрали осам тона шљива, 3,5 тона грожђа, а биће и кукуруза доста. Тако, казује Миљан, обезбеђују сву природну храну за стоку. Ови вредни људи успели су и њега да одшколују, као и млађег сина Марка, који је сада лекар у Нишу.
А Миљан још одржава дедину ковачницу и уме да сакује и откује све што је сељаку потребно. Уме, такође, да зида: за дан, каже, сазида што би други можда за три. И, као у поверењу, на растанку рече: „Ја пишем и песме. Имам их већ педесетак“.
Драган Борисављевић
објављено: 09.10.2011
Izvor : Politika
Нема коментара:
Постави коментар