| 27. октобар 2011. | 16:34
КЊАЖЕВАЦ – Брдо Кадибогаз, на српско-бугарској граници, у дубини Старе планине, некада је са околином напасало 50.000 брава. Данас се на том простору на прсте једне руке може избројати по који чобанин са по неколико оваца, не рачунајући остарелог Илију Петровића (82). Он је одавно у пензији и не растаје се од свог блага. Тренутно чува 23 овце, и тако ће, каже, остати до краја живота.
- Радио сам у Грађевинском предузећу „Миле Јулин“ у Књажевцу. Када се расформирало, отишао сам у село Кривељ код Бора, где сам шест година држао тишлерску радионицу. Руднички коп је прошириван, тако да је и зграда са радионицом морала да буде уклоњена. Причекало се, и отишао сам у пензију – прича чича Илија Петровић.
Месечно прима између 10.000 и 11.000 динара.
- Мало је то, али мора да се живи. Научио сам да се мучим. Овде је народ сиромашан. Када сам био у фирми, свакодневно сам путовао 14 километара до Минићева и назад. И зими и лети. А у планини уме да навеје и до метар-два снега. Бог зна како сам све издржао – говори старина, не испуштајући из руку транзистор, са кога слуша најновије вести.
Илија Петровић није обичан чобанин. Он годинама сарађује са граничарима и полицијом. Имао је и другара преко брда. Повремено су удруживали стада, али тај друг је пре две године преминуо. Нестало је и његово стадо, а данас само Илија напаса „белке“ све до саме границе. Не да им, каже, да пређу линију.
- То никако. Зна се шта је и чије је, и тако ће остати. Сам сам у планини. Син и кћерка су у Београду. Имам и унуке. Дођу понекад, обиђу ме, питају ме како ми је, хоћу ли да се под старе дане скрасим у центру села или у Минићеву. Наравно да нећу, овде је најлепше. Музем овце и правим најбољи сир. Имам меса и брашна, донесу ми са границе пиво и вино. Испекао сам и најбољу ракију на Старој планини. Чиста шљива – вели Илија Петровић, и додаје да је са намерницима увек спреман да подели све у својој оронулој кући са окућницом и великим двориштем.
Спремио је Петровић дрва за зиму. За овце је, објашњава, довољно сена. Пре неку годину граничари су довели струју и до његове појате. Набавио је и телевизор.
- Мени је ово Америка и Енглеска. Код своје сам куће. У планини сам одрастао, почео сам као чобанче, тако ћу и да завршим. Волео бих да оживи Кадибогаз и Ново Корито, али не верујем да ће се деца из Београда или Зајечара и Бора скоро враћати у рејон Заглавка и Буџака. Сиротиња је и Богу тешка – каже Илија.
Б. Филиповић
Срндаћ за награду
Граничари кажу да је старина Илија Петровић њихова десна рука. Ни птица не може да прође, објашњавају, а да он то не примети. Било ко да прође било којим путељком и стазом, он види и одмах дојави. Никад није тражио надокнаду за то. Ипак, за награду сваке године добије срндаћа од ловачког друштва. Такав је договор.
Pravda
Нема коментара:
Постави коментар