Бобанових седамнаест „фабрика поврћа”

Бобан Илић из Доњег Крајинца код Лесковца закупио од државе на двадесет година десет хектара запуштене земље на којој је организовао производњу и подигао пластенике

Бобанови „бели чадори” притисли поље братмиловачко (Фото М. Момчиловић)

Братмиловце код Лесковца – Када смо питали за кућу пољопривредника Бобана Илића из Доњег Крајинца код Лесковца, рекли су – код куће га нећете наћи, он је увек на њиви у суседном Братмиловцу.

Лако смо га нашли по пластеницима који су запосели поље братмиловачко. Подиже их тек два месеца на имању које је закупио од државе на двадесет година. Ту је некада била луцерка, а потом је њива зарасла у парлог. Бобан је један од неколико лесковачких пољопривредника који су одлучили да узму земљу од државе и прошире производњу, у првом реду пластеничку. Он је закупио десет хектара и одмах почео да подиже модерне пластенике у којима намерава да производи паприку.

Почео је пре два месеца и већ је нанизао седамнаест „фабрика поврћа“, које заузимају хектар и три ара. У августу је засадио паприку чија је берба при крају, а на отвореном је засадио купус који ће такође ускоро на пијачне тезге.

– Производњом паприке бавимо се породично на свом поседу од два хектара у Крајинцу. Вероватно ћемо сада тамо да сејемо житарице, а паприку селимо овде. Завршио сам Пољопривредну школу у Лесковцу и стекао звање пољопривредног техничара, а потом сам две године студирао на Технолошком факултету. Моји су били осредња породица у Доњем Крајинцу, нико није имао државни посао, увек су се бавили пољопривредом, то је породична традиција. Поред мене, у послу су и остали чланови породице – отац Новица, мајка Дивна и супруга Ана. Колико могу, помажу и кћерка и син – осмогодишњи близанци Дамјана и Давид, прича за „Политику“ овај 32-годишњи пољопривредник.

Бобан Илић проверава прве паприке у пластенику (Фото М. Момчиловић)

Сада, када се производња шири, морали су да ангажују пет-шест радника, а кад се посао развије, биће потребно ново кадровско појачање. Паприка у новоподигнутим пластеницима је, каже, била споредна култура на измаку сезоне, а већ од новембра ће да „ухвати ритам“.

– Паприка је остала у још три-четири пластеника. Кад њу скинемо, засадићемо зелену салату. У марту беремо салату и расађујемо паприку. Планирамо да расадимо сто двадесет хиљада коренова. До сада смо производили око 250 тона паприке годишње коју смо продавали накупцима и нешто извозили у Црну Гору, БиХ и Мађарску, наводи Бобан.

У развој производње до сада је уложио близу 70.000 евра. Кредит није користио, улагао је оно што заради на свом поседу у Крајинцу. Каже да већ десет година непрекидно улаже у пољопривреду, а планови су му да шири пластеничку производњу. Упоредо ће на отвореном да гаји купус, кромпир и житарице.

Бобан каже да је, гледано у европским оквирима – ово ситна производња. – Путујем свуда, био сам у Мађарској, недавно сам се вратио из Холандије. Њихови пољопривредници се удружују, имају берзе, откупна места, нису препуштени на милост и немилост нестабилним условима производње. И нас неколико крупнијих произвођача у Лесковцу чинимо прве кораке у удруживању. Сарађујем са Јовицом Стојковићем из Навалина, Радетом Станковиће из Стајковца, момцима који су, као и ја, закупили државно земљиште у Винарцу и почели пластеничку производњу. Али, када би дошао неко и затражио већу количину поврћа, ми не бисмо могли да му испоручимо – закључује један од највећих лесковачких произвођача паприке.

Милан Момчиловић

Politika