Брашно за даме

Србија | 21. октобар 2011. | 16:39

ВАЉЕВО – Сретен Миловановић (73) из села Мравињци код Ваљева више не памти када је почео да ради као воденичар, јер је још од рођења проводио време у воденици свог оца и стрица. У том простору почеле су прве игре са браћом и сестрама, а као дечак већ је почео да помаже старијима и учи занат. Сви његови потомци, син и снаја, као и унуци и праунук, и даље живе у родном селу, где он већ 25 година ради у воденици на реци Градац, недалеко од центра Ваљева.

- Чини ми се да нисам ни проходао када сам се први пут нашао у воденици. Мој отац имао је четворо, а стриц троје деце. Када се заратило, сви смо се крили у њој. Када наиђу Немци, партизани, четници, ко год, склањали смо се да спасимо живу главу – присећа се чика Сретен.

Без супруге остао је пре годину дана, а деца живе у селу и баве се пољопривредом. Он у Ваљеву живи сам, а на радном месту друштво му најчешће прави један црно-бели мачак.

- Овде се меље проја и има доста муштерија које долазе да је купе у мом млину, јер здрава храна госпођама скида притисак. Ово је све природно, брашно не меље струја, већ камени точак, и због тога има посебан укус. Ја сам једини воденичар у Ваљеву, а кажу људи да у околини има још двојица. Посла некад има много, а некад скоро никако, нико ме и не пита могу ли да живим од тога. Шта ћу, морам да радим. Остарио сам и не могу да обрађујем земљу, али ни ово није лако. Син и унуци живе на Мравињцима и баве се пољопривредом, дођу да ме обиђу, да попричамо, помогну ми у млину – прича воденичар.

Док се точак окреће и меље пројино брашно, у свом радном простору Сретен не губи време већ израђује карлице за млеко, троношке и преслице, кашике и оклагије, варјаче и дашчице за сецкање поврћа, дршке за секире и разне друге предмете од дрвета.

- За градске даме правим карлице да сире млеко и троношке да се одморе и пију кафу. Слабо људи купују све ово што правим, јер вероватно нема више некадашњих домаћица, којима требају дрвене посуде – закључује једини воденичар у граду.

Н. Шутуљић

Pravda