ВРАЊЕ – Врањанац Драги Пешић већ 30 година бави се производњом глинених посуда и једини је грнчар у Пчињском округу. Од тог старог заната не жели да одустане, јер је он породична традиција већ 100 година.
Пешић је некад радио у грађевинској фирми „Новоградња“, али је тај посао напустио јер је, како каже, „видео да је тај посао лук и вода“. Од оца Душана научио је занат и довео га до савршенства. Данас се глинене посуде грнчарске радње „Пешић“ налазе у елитним ресторанима и хотелима у Београду, Новом Саду, Врању и осталим градовима широм Србије.
- Традиција бављења грнчаријом у нашој породици траје тачно један век, па нисам хтео да је прекидам. Посебно зато што је наша лоза позната у Врању, али и округу. Ја сам трећа генерација, а овим занатом први је почео да се бави мој деда Драгутин Солунац, давне 1912. После његове смрти, занатом је, са свега 11 година, наставио да се бави мој отац Душан, који сада има 89 година. Ја сам, ето, решио да не дозволим да се огњиште за печење грнчарије угаси. На крају крајева, гени су чудо – прича Пешић.
Он каже да је грнчарски посао исплатив само ако се права особа бави тим занатом.
- Не волим да се хвалим, али исто тако не могу ни да се жалим. За пристојан и солидан живот имамо. Увек у кући имамо пара, никоме нисмо дужни, можемо себи да приуштимо летовање и сматрам да је то у данашње, иначе веома тешко време, и више него задовољавајуће. Осим тога, успевамо да измиримо и све дажбине према држави, које месечно износе око 15.000 динара. Нажалост, остали стари занати, попут ковача, шустера и кројача, замрли су. Једино смо на југу Србије опстали ми и казанџије – каже Драги.
Пешић објашњава да је доста времена и напора потребно за изучавање овог заната и да грнчарија тражи човека који ће у послу бити од јутра до мрака.
- Да са мном нису супруга Зорица и ташта Вука, које ми несебично помажу, не знам како бих успео да читав посао изнесем сам. Тешко је, целог себе сам дао, али не жалим због тога. Уживам док радим – прича грнчар Пешић.
Производи се израђују од чисте глине и специјалне глазуре. Глину набављају у Сувом Долу, надомак Врања, док глазуру купују у Словенији, и све то грнчарску радњу „Пешић“ кошта 500 динара по килограму.
- Углавном производимо употребну грнчарију, док је раније било доста украсне, али је криза учинила своје. Највише се продају ђувечи, посуде за вариво од купуса, овали за „гравче на тавче“, кафански тањири и чиније, лонци за свадбарски купус, кандила, свећњаци… Цене су од 500 до 4.500 динара – каже Драги Пешић.
Иначе, грнчарска радња „Пешић“ има и дистрибутера робе за централну и северну Србију, преко кога се производи представљају и у туристичком водичу Београда.
Обрада једног предмета траје око месец дана, од припремања смесе, обликовања, премазивања, до сушења и печења на 600 степени у великој пећи која се налази у дворишту куће и радње. Главни уметник за декорације и шарање посуђа је Драгијева супруга Зорица.
Александар Стојковић
Наследник
Драги Пешић се нада да ће га у послу наследити син Александар.
- Нисам сигуран да ће син бити и наследник у занату. Биће ми жао ако се прекине вековна традиција, али, исто тако, не желим да утичем на његову одлуку о избору будућег занимања, као што и мене нико није притискао. Примећујем да с времена на време уђе у радионицу и покуша да направи посуду и не иде му лоше. Ко зна, можда ће гени и четврти пут одиграти важну улогу – каже Пешић.
Школовање
Врање је 1946. године имало око 15 грнчарских радњи, а данас само једну. Власник радње Драги Пешић каже да би радо своју радионицу уступио ученицима за практичну наставу, уколико би неко у држави решио да у стручним школама уведе смер грнчарство.
Pravda
Нема коментара:
Постави коментар