СУБОТИЦА – Усвојена деца на прагу пунолетства нађу се у паници, где отићи из дома хранитеља, који некад оставе неизбрисив траг у њиховим животима. Пуна кућа, деветоро малишана једно другом до уха, у дому самохране мајке Зорице Вуковић (41) дочекало је и пунолетство. Сви су већ тинејџери, а за „Правду“ стидљиво кажу да неће из „мамикине куће“. Роберт (18), Марика (16) и Естика (14) тако ословљавају своју хранитељку Зорицу, која је бригу о њима преузела са 33 године. Пре тога ово троје деце је два пута Центар одузимао, прво родитељима, а онда и првим хранитељима. Потичу из десеточлане породице, а због небриге родитеља, Центар их је сместио код хранитеља. Пре седам година живот се малишанима променио, у буњевачко-кордунашкој породици Вуковић Саџак, која је уз двоје, имала и четворо деце на старању. У Зоричин топао дом, испуњен смехом, ушло је троје малишана из Центра. Фалило би кревета, да двоје најстарије деце није баш тада отишло да живе самостално.
Пре двадесет година остала је самохрана мајка са двоје мале деце, и вратила се код родитеља. Баку Луцију деца су звала нано, а сви плачу кад се помене нанино име, јер су је изгубили пре годину дана.
- Било је несреће и у нашој породици, па сам узела ову сестрину деце. Касније, двоје најмлађих се вратило мајци, а старији су остали до пунолетства. После њиховог осамостаљивања, довела сам троје деце без старања. Ишли су у Специјалну школу „Жарко Зрењанин“. Сад је завршавају и то као одлични ђаци. Била сам им и отац и мајка, а сами ће да одлуче до када ће бити са нама. Роберт у априлу пуни 18 година, а девојчице нису далеко од пунолетства – каже Зорица.
Њен син Момир (22) завршио је Хемијско-техничку школу “Лазар Нешић“, али је највише времена у кући, јер нема посла. Кћерка Мирјана (19) учи за кројачицу. Момир је везан за породицу, пођеднако као и усвојена деца. Са Робертом иде на пецање, а научио је да све дели и не пада му тешко.
- Волим компјутер, али нема огласа за посао, а волео бих да се бавим екологијом. Не смета нам пуна кућа, тако је најлепше – каже Момир.
Најмлађа Естика иде у седми разред, пева у хору и жели да ради у цвећари. Освојила је награду у рецитовању, а највише воли школу и кућу. Старија Марика би волела да буде кројачица. Иде на такмичења у плесу. Плаче кад питамо за нану, која им је припремала поклоне за Божић и Нову годину. Десило се и да нема торте за све рођендане, али памте крштење.
- То нам је дар од мамике који ћемо памтити, а ми њој поклањамо цртеже и ручне радове – каже Марика.
Роберт ће у априлу славити 18. рођендан.
- Школу завршавам догодине, а волим аутомобиле и радићу у перионици за почетак. Желим да останем у кући са сестрама, братом и мамиком, и да им помажем својом платом. Немам девојку, али понекад одем у град са другарима. Осећам се као да сам овде рођен – каже Роберт.
Ни Зорица не размишља о одласку деце, иако је свесна да ће желети или морати да се осамостале.
- Они су ипак деца са посебним потребама. Окупирана сам још њима и њиховим проблемима. Примам 75.000 динара за њих троје и још 18.000 за старање. Трудим се да имају сви једнако. Родитељи се никад нису интересовали за њих, а добра су деца. Видим да су срећни што нису напуштени. Као дете сам била несрећна што сам често била сама, јер су родитељи на послу. Ако их пунолетство одведе, остаће ми у срцу. Само деца остављају траг у нашој души и зато желим да будемо срећни док смо заједно – прича Зорица бришући сузе.
Н. Харминц
Pravda
Нема коментара:
Постави коментар