Čuvar bisera ravnice

N. SUBOTIĆ | 29. oktobar 2011

Marijus Olđa već 30 godina pokušava da odbrani Deliblatsku peščaru. Pogrešno je zvati je evropskom Saharom, jer peska gotovo da i nema

Marijus Olđa

SVET Marijusa Olđe, šumarskog inženjera iz Pančeva, bogat je i neobičan. I preti mu propast. Svakog dana sve više... Olđa se, još od studentskih dana, bori za očuvanje Deliblatske peščare. Sada je iskusan stručnjak, a borba za očuvanje ovog bisera ravnice, koja traje već 30 godina, kako sam kaže, sve je teža i neizvesnija, pošto se broj protivnika ne smanjuje...

Deliblatska peščara je, poznato je ljubiteljima prirode, specijalni rezervat prirode, po mnogo čemu jedinstven u Evropi. Smestila se na oko 350 kvadratnih kilometara u južnom Banatu, između Dunava i južnih padina Karpata. Reč je o poslednjem ostatku stepa, peščara i prirodnih stepskih šuma u ovom delu Evrope, a u njoj se mogu videti i rezultati organizovanog pošumljavanja, koje je trajalo gotovo 200 godina.

ORLOVI KRSTAŠI

NEDAVNO smo u peščari dobili hranilište za orlove krstaše - priča Olđa. - Mnogi su pomislili da je to dobro rešenje, da ove ptice, kojih je nekada u peščari bilo desetak parova, privuku da se tu ponovo gnezde. Niko, međutim, nije pomislio da se na taj način ovim pticama, koje su grabljivice i hrane se plenom koji same ulove, čini loša usluga, pošto prestaju da žive na način koji je za njih karakterističan.

- Često se može čuti da je Deliblatska peščara evropska Sahara - priča Olđa, dok grupu novinara, koja je peščaru posetila u organizaciji udruženja „Eko vest“, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu i urbanizam i Republičkog fonda za zaštitu životne sredine, vodi po stazama peščare. - Nema veće greške nego da se to potencira.

Peščara je, objašnjava Olđa, koji je u Šumskom gazdinstvu „Banat“ zadužen za zaštićena područja, Saharom nazvana samo jednom, u karti koja je nastala 1778. godine. Od tada se situacija promenila toliko da slobodnog peska u peščari gotovo da i nema.

- Pesak je, zahvaljujući ljudskom radu, odnosno organizovanom pošumljavanju, koje je počelo još 1818. godine, kada je Franc Bahofn, sigurno najbolji šumar u Austrougarskoj carevini, počeo taj posao - objašnjava Olđa. - Pošumljavanju je prethodilo gotovo desetogodišnje istraživanje vrsta koje su se mogle prilagoditi pesku. Tako je i odabran bagrem. Kasnije mu se pridružio beli bor.

LABUDOVO OKNO

 U SASTAVU peščare je i Labudovo okno, prostor na Dunavu na kojem se može videti gotovo 55 vrsta ptica, onih koje tu prebivaju cele godine, ali i selica, koje ga koriste kao dragoceno zimovalište.

I nastanak peščare je interesantan. Prekomerna seča, ispaša stoke i namerno izazivani šumski požari u ratovima između Austrije i Turske doveli su do brzog uništavanja šumskih i travnih formacija. Košava je raznosila lako pokretljiv pesak, koji je zapretio pre svega obradivom zemljištu, pa se krenulo u pošumljavanje.

- Time se bavila svaka vlast - objašnjava Olđa. - Često se, međutim, i nepravilno gazdovalo, a najveću štetu pretrpeli smo u poslednjih dvedesetak godina, kada je u nekoliko šumskih požara stradalo gotovo sve zimzeleno drveće, koje su 30 godina sadili učesnici omladinskih radnih akcija

Večernje Novosti