Čortanovci: Lozu gaji osam decenija

B. B. MIJIĆ | 02. novembar 2011.

Smilja Ivanov, na korak od devete decenije života, najpoznatija je vinogradarka u Čortanovcima. Leđa bole noću, a kad svanjiva zora, ja kao nova - kaže ova pudarka

Smilja Ivanov

ČORTANOVCI - Ma, ne bojim se ja dva, pa ni tri savremena muškarca. Spremna sam sa njima i danas, u poznim godinama, da stanem na crtu u mnogim poslovima. Verujem da bih izašla kao pobednik - bez dvoumljenja i zastajkivanja, samouvereno govori Smilja Ivanov, poznatija kao baba Smilja, najstarija pudarka među vinogradarima iz Vojke, koja živi u Čortanovcima.

Baba Smilja samo što nije zagazila u devetu deceniju. Ali to joj nije prepreka da se uspešno nosi sa svakodnevnim nedaćama. Kopa, prska i bere svoj vinograd, ali i održava lozu nekoliko „gospode“ iz grada, najviše vlasnika iz Beograda i Novog Sada, a da joj to nimalo nije teret.

“MUČENICA“

 SMILJINE rakije „šljivu“ i „lozu“ mnogi koriste kao lek. Godišnje, ona iz sopstvenog voćnjaka i vinograda proizvede dvadeset akova, oko hiljadu litara prvoklasne „mučenice“.

- Kakvi teško - dodaje baba Smilja, nastavljajući svoju životnu priču. - Umrla bih kada, makar jedan dan, ne bih nešto radila. Svakodnevno čeprkam, bilo oko mog, bilo oko tuđeg vinograda ili vikendice. Iskreno, to me i održava u životu. Naučila tako. A valjda mi je „onaj od gore“ i namenio takav život. Ma, nek ide u očin, samo da sam živa. Doduše, znam ja i za gospodski život. Dok sam radila kao trgovac u Zemunu, beše to odavno, ne smem ni da računam koliko je godina od tada prohujalo, svaki dan sam bila doterana, upeglana, našminkana... Ali dođe neko ludo vreme. Sve odjednom propade. Firmu pokraše i zatvortiše, a nas radnike najuriše. Neka mi je alal. Neće Smilja umreti od gladi. Poslednjih godina izdaju me pomalo noge i krsta, ali ne žalim se... Leđa bole noću, al’ kad svanjiva zora, ja kao nova...

Pre više od trideset godina, razočarana ostankom bez posla i bolešću muža, rešava Smilja da se „odmetne“ u pustolove. Kupuju parče zemlje u Čortanovcima, među vinogradarima iz Vojke, kako bi podigli vinograd i koliko-toliko imali bašte za osnovne namirnice.

TRIPUT POBEDILA

DA baba Smilja nije „mačji kašalj“, pokazuju i priznanja sa manifestacije „Pudarski dan“, koju organizuje MZ Vojka. Tri puta uzastopno njen vinograd proglašen je za najuređeniji.

- Trgovac preko noći postade vinogradar. Nisam o tom poslu imala pojma - priznaje Smilja. - S vremenom, zavoleh ovdašnje ljude, a onda i lozu i grožđe. I tako, malo pomalo, postah vinogradar. A vinograd je vazda zahtevan. U pravu je onaj ko reče da vinograd traži slugu, a ne gospodara. Od jutra do mraka, čim pukne proleće, moraš ga paziti kao malo dete. Uvek nešto oko njega treba raditi, bilo da prskaš, kopaš, orezuješ, a ni berba nije laka.

Po izgradnji vikendice, Smilja je ostala bez životnog saputnika, pa joj je rodbina predložila povratak u varoš. Ali ona ni da čuje. Boji se povratka, uverena, kako kaže, da bi odmah skapala. Priroda joj više prija. Jedina dilema bila je da li može sve sama da postigne. Ali tada, iz inata, dobi neverovatnu snagu. Pokušava i dokazuje, prvenstveno sebi, da može više nego mnogi muškarci.

- Dođu deca i rodbina da me obiđu. Budu nekoliko dana i odu. Ubeđuju me da se vratim u varoš. Duboka staros’ došla... - priznaje Smilja, ali još nije spremna na predaju. - Lepo se pamti, ružno brzo zaboravi. Bolje je tako. I kako sada sve to napustiti i otići u „civilizaciju“. Nema šanse...

KRAJ KAZANA “NAKVAŠENI“ SREMCI

- A KO će ovim ljudima peći toliku rakiju! Navikli oni kod Smilje. Jesenjih dana posle berbe po ceo bogovetni dan, nebrojeno puta i noću, pečem rakiju. Oko vikendice mnogo ljudi, šale, priče... Jedni odlaze, drugi dolaze. A meni puno srce. „Nakvašeni“ Sremci nakrivljenih šešira, sa punim burićima „mučenice“, teturaju se do svojih vikendica. Kada se naspavaju i istrezne, eto ih zorom sa parčetom šunke, ‘lebom i lukom. Doručkujemo zajedno i prepričavamo jučerašnje dogodovštine kraj kazana - vedro nam priča baba Smilja.

Večernje Novosti