Ostvario san: Mladen Makojević nedavno osvojio Monblan i postao najmlađi alpinista sa deformitetom koji se popeo na krov Evrope
Dugo je Mladen Makojević iz Ovčar Banje posmatrao šumovite vrhove Ovčara i litice nešto nižeg Kablara. Čeznuo je za njihovim visinama, ali nije mogao daleko da dopre.
Rođen bez dva prsta na levoj i sa deformitetom desne ruke, slabašne i sitne građe, mogao je samo pogledom da ispraća brojne planinare i alpiniste. A onda se nešto u njemu prelomilo...
Snaga volje i prevelika želja doprineli su da je danas Makojević najmlađi stanovnik Evrope sa deformitetom koji je uspeo da osvoji Monblan, njen najviši vrh. A sve je počelo pre samo godinu dana, kada se ovaj šesnaestogodišnji momak odvažio da se obrati Petru Šunderiću, iskusnom planinaru i instruktoru, sa željom da ga koliko-toliko obuči i ohrabri.
Sa Ovčara i Monblana
Isprva, cilj mu je bio da se domognu 985 metara visokog Ovčara i nešto nižeg Kablara, dok o nečem većem i izazovnijem skoro da nije ni razmišljao. Ponajmanje o svetski poznatim vrhovima o kojima sanjaju i oni znatno iskusniji i telesno sposobniji. Ali, kada je želja istrajna i jaka, granice skoro da ne postoje.
To se videlo i sredinom juna, kada je Mladen dosegao do najviših vrhova Alpa, a samo nekoliko dana kasnije zastavu Srbije i svog Čačka razvio je i na najvišem vrhu Italije, Grand paradizu, visokom 4.061 metar. Početkom naredne godine kreće u osvajanje najviše tačke afričkog kontinenta, Kilimandžara, a sa njega, čini mu se, ni Himalaji nisu predaleki.
Rođen bez dva prsta na levoj i sa deformitetom desne ruke, slabašne i sitne građe, mogao je samo pogledom da ispraća brojne planinare i alpiniste. A onda se nešto u njemu prelomilo...
Snaga volje i prevelika želja doprineli su da je danas Makojević najmlađi stanovnik Evrope sa deformitetom koji je uspeo da osvoji Monblan, njen najviši vrh. A sve je počelo pre samo godinu dana, kada se ovaj šesnaestogodišnji momak odvažio da se obrati Petru Šunderiću, iskusnom planinaru i instruktoru, sa željom da ga koliko-toliko obuči i ohrabri.
Sa Ovčara i Monblana
Isprva, cilj mu je bio da se domognu 985 metara visokog Ovčara i nešto nižeg Kablara, dok o nečem većem i izazovnijem skoro da nije ni razmišljao. Ponajmanje o svetski poznatim vrhovima o kojima sanjaju i oni znatno iskusniji i telesno sposobniji. Ali, kada je želja istrajna i jaka, granice skoro da ne postoje.
To se videlo i sredinom juna, kada je Mladen dosegao do najviših vrhova Alpa, a samo nekoliko dana kasnije zastavu Srbije i svog Čačka razvio je i na najvišem vrhu Italije, Grand paradizu, visokom 4.061 metar. Početkom naredne godine kreće u osvajanje najviše tačke afričkog kontinenta, Kilimandžara, a sa njega, čini mu se, ni Himalaji nisu predaleki.
- Posmatrao sam često Petra Šunderića i njegove prijatelje iz kluba ekstremnih sportova „Armadila" kako se penju po našim stenama - priseća se Mladen svojih početaka. Petar me je jednog dana upitao da li bih želeo i sam da probam. Kada sam rekao da hoću i kada sam pre godinu dana prvi put pokušao, nisam ni pomišljao na velike vrhove. Želeo sam jednostavno da naučim da se penjem.
A onda je sve krenulo kao na filmu. Početkom maja pozvali su ga u Beograd gde se upoznao sa Slobodanom Stošićem iz kluba „Pozitiv", koji ga je pozvao da sa njima krene u Francusku.
- Sve je teklo veoma brzo - priča Mladen. - Nisam mogao ni da zamislim koliko je to teško. Prema Monblanu smo krenuli sa visine od oko 2.000 metara. Bilo je teško u početku, vetar je snažno duvao, ali sam verovao u sebe i tek stečenu kondiciju. Naučio sam da koristim ruke, a oprema je bila kao i kod drugih... Stigli smo do prvog kampa, gde smo našli mesto i prespavali u šatorima.
Prespavao u vučjoj jami
Međutim, već drugog dana, kada smo stigli do planinarskog doma, nisu nam dozvolili da tu prespavamo. Morali smo da kopamo „vučje jame" i da bukvalno spavamo u snegu. Dva sata iza ponoći krenuli smo prema vrhu i kroz četiri sata bili smo na najvišoj tački zapadne Evrope. Iako je bilo 30 stepeni ispod nule i duvao je jak vetar, osetio sam se skoro fantastično. Do tada, najviša tačka sa koje sam posmatrao oblake bio je Ovčar.
Monblan je ostao iznad, a Mladenova ekspedicija odlučila je da se bez odmora popne na Grand paradizo.
- Taj vrh mi je teže pao jer sam već bio prilično umoran, deseti dan smo bili na putu - seća se naš junak. - Međutim, kada sam stigao gore i razvio zastave Srbije i Čačka, sve je izgledalo kao san.
Mladen je učenik Mašinsko-saobraćajne škole, ali svaki slobodan trenutak koristi da bi trenirao, jer ga čeka put za Afriku.
A onda je sve krenulo kao na filmu. Početkom maja pozvali su ga u Beograd gde se upoznao sa Slobodanom Stošićem iz kluba „Pozitiv", koji ga je pozvao da sa njima krene u Francusku.
- Sve je teklo veoma brzo - priča Mladen. - Nisam mogao ni da zamislim koliko je to teško. Prema Monblanu smo krenuli sa visine od oko 2.000 metara. Bilo je teško u početku, vetar je snažno duvao, ali sam verovao u sebe i tek stečenu kondiciju. Naučio sam da koristim ruke, a oprema je bila kao i kod drugih... Stigli smo do prvog kampa, gde smo našli mesto i prespavali u šatorima.
Prespavao u vučjoj jami
Međutim, već drugog dana, kada smo stigli do planinarskog doma, nisu nam dozvolili da tu prespavamo. Morali smo da kopamo „vučje jame" i da bukvalno spavamo u snegu. Dva sata iza ponoći krenuli smo prema vrhu i kroz četiri sata bili smo na najvišoj tački zapadne Evrope. Iako je bilo 30 stepeni ispod nule i duvao je jak vetar, osetio sam se skoro fantastično. Do tada, najviša tačka sa koje sam posmatrao oblake bio je Ovčar.
Monblan je ostao iznad, a Mladenova ekspedicija odlučila je da se bez odmora popne na Grand paradizo.
- Taj vrh mi je teže pao jer sam već bio prilično umoran, deseti dan smo bili na putu - seća se naš junak. - Međutim, kada sam stigao gore i razvio zastave Srbije i Čačka, sve je izgledalo kao san.
Mladen je učenik Mašinsko-saobraćajne škole, ali svaki slobodan trenutak koristi da bi trenirao, jer ga čeka put za Afriku.
Vesna Trtović
Press
Нема коментара:
Постави коментар