Мишел Ровић из Француске, чије је рођено име Миодраг Александар Тодоровић, има велику жељу да пронађе и упозна оца који га је напустио још 1960. године
 |
Мишел Ровић са породицом (Фото З. Глигоријевић) |
Јагодина – Миодраг Александар Тодоровић, рођен је 1960. године у Паризу. Француска социјална служба 1976. године променила му је име у Мишел Миодраг Ровић. Он је данас успешан човек. Живи и ради у Дункеркјуеу у Француској. Дипломирао је социјалну психологију и радио у интернату. Оженио се Лициом, са којом има кћерку Алициу и синове Дамиена и Флориана. У међувремену завршио је још један факултет и сада ради као виши менаџер у сектору робног превоза и међународне размене.
Животна жеља му је да пронађе свог оца Александра Тодоровића и да га упозна. Нажалост, о њему зна само да је рођен 10. априла 1929. године у општини Стари град у Београду. Отац је у Француску дошао 1957. године, али је из ње протеран 31. августа 1968. године. Марта 1965. године венчао са Олгом Анџеић у Земуну. Мишел је сазнао и да му се мајка звала Цецилија Черминова.
До ове приче дошли смо преко Александра Тодоровића, Јагодинца. Зато што се зове и презива исто као човек кога тражи Мишел Ровић, Јагодински Тодоровић је добио једно од готово 300 писама које су из Француске упућене на адресе Александара Тодоровића из разних градова Србије. Мишелу Ровићу смо се потом обратили мејлом, а онда нас је он позвао телефоном.
– Мајка ме је оставила у болници одмах по рођењу. Рекла ми је да је то морала да учини, јер ме је отац напустио. Међутим, тек недавно сам сазнао да је он признао очинство. Пронашао сам и његовог адвоката, који га је заступао пре него што је 1968. године протеран из Француске, јер није имао валидну документацију. Гануло ме је што ми је адвокат рекао да ме је отац тражио све време док је боравио у Француској и да је полицији пријавио мој нестанак иако су могли да га ухапсе, јер није имао боравишну дозволу – наводи Мишел за „Политику“.
Он додаје да његовом оцу нико није желео да каже да је он у болничким јаслицама, јер га је мајка прогласила за напуштену бебу, а о таквој особи не дају се подаци. Чим је сазнао у којој је улици отац живео у Паризу, отишао је не би ли нешто сазнао о њему.
– Неки људи који су познавали мог оца рекли су ми да је мајка напустила оца са мном у наручју и да се никада није вратила. Цео комшилук придружио се покушајима мог оца да ме нађе. Безуспешно. „Ти си слика и прилика твог оца. Када гледам у твоје лице, сећам се Александра“, речи су једне старије госпође. Те речи су се дубоко урезале у моје срце – каже Мишел.
У потрази за оцем послао око 300 писама на адресе људи из разних градова Србије, који носе име његовог оца. Окренуо је преко 150 телефонских бројева породица Тодоровић у Француској. Писао је Борису Тадићу, Драгану Ђиласу, патријарху Иринеју, принцези Катарини... Безуспешно.
– Од моје пријатељице Наде, Српкиње која живи у Паризу, сазнао сам да су њени рођаци видели мог оца прошле године. Наводно је живео у неком нехигијенском насељу у Београду, које је срушено – каже Мишел и додаје:
– Не покушавам да разумем прошлост. Само желим да пронађем оца. Остало ми је мало времена, јер он има 82 године. Надама се да ће ми Бог дозволити да га загрлим први пут у животу. Живим за тај дан – каже Мишел.
З. Глигоријевић
објављено: 11.11.2011.
Politika
Нема коментара:
Постави коментар