Душан Цветковић је са 17 година напустио школу у Београду и отишао на породично имање у околини Ваљева са амбицијом да једног дана постане озбиљан произвођач хране.
 |
Без страха преузео бригу о сеоском домаћинству: Душан Цветковић Фото Б. Нововић |
Ваљево – Када порастем бићу сељак. Овако је Душан Цветковић (22) говорио још као основац што је његовим родитељима оцу Ивану инжењеру по струци и мајци Мирјани правном саветнику у НБС, било само симпатично и ништа више. Међутим, када је 2006. године, тек што је уписао трећи разред гимназије, односно када се из стана из круга „београдске двојке” у Господар Јевремовој улици, преселио на имање деде и бабе по мајци у ваљевско село Бабина Лука, изненадио је најближе, родбину и познанике. У први мах су помислили да Душан збија шалу, али како је време пролазило схватили су да је мислио врло озбиљно.
У међувремену очврслог момка који се стара о домаћинству у саставу којег је више објеката и 11 хектара обрадиве земље посетили смо пре неки дан и уверили се да је направио добар избор. На имању је све под конац од куће за становање старе више од сто година, економских објеката, мини фарми са расним свињама и кокама носиљама до два пластеника у којима је уведен систем заливања кап по кап док је на једној од парцела где је био кукуруз пре неколико дана већ посејао јечам.
– Још као основац сам сваки распуст од првог до последњег дана проводио на селу где су ме занимали пољопривредни послови. Ишао сам чак и у комшилук да видим како се обављају неки радови којих није било код бабе. Када се она разболела и везала за кревет у мени се пробудио осећај да треба да дођем овде и сачувам домаћинство од корова и пропасти. Да се не угаси. Било је пуно непроспаваних ноћи и онда сам преломио и одлучио да се настаним у селу, али не за неко време већ трајно. Нешто ми је говорило да ми је овде место. Иако има посла од свитања до мрака брзо сам се навикао, а нису ме поколебали ни први савети комшија и других сељана да се вратим у Београд, јер је овде тешко и досадно. Наравно да их нисам послушао зато што сам ја на селу нашао оно што волим – прича Душан, додајући да више не добија сличне савете, већ када се састане са мештанима причају о сетви, ценама, код кога треба ићи на мобу, односно испомоћ и слично.
Упитан успева ли сам да обради велико имање Душан одговара потврдно, али и напомиње да нема сопствени трактор и потребне прикључке. Иако је регистровао домаћинство, није успео да добије кредит. Остало му је да се узда у себе и помоћ родитеља. Планира када буде економски стабилан да се окрене тову бикова али и производњи млека зато што на 11 хектара обрадиве земље има услова да производи сировине за сточну храну. Душан се превише не жали на ситуацију на селу која годинама није баш најбоља.
– Колико сам разумео људи који се баве пољопривредом не кукају без разлога и највише их мучи то што нису сигурни коме ће и по којој цени продати оно што производе. Када се такве неизвесности реше онда ће све ићи боље и млади људи неће одлазити, већ ће долазити да живе и раде у српским селима која су прелепа – каже Душан, који нам је са посебним усхићењем говорио о мобама, односно бесплатним дневницама које размењује са комшијама. Поновио је више пута да је село његов прави избор илуструјући то примером када оде у посету код родитеља и сестре у Београд, да већ сутрадан изналази разлог за повратак. Додаје да има потребе и интересовања као и сви млади људи за дружењем и краћим изласцима у 15 километара удаљено Ваљево, да се служи компјутером, помно прати емисије за пољопривреднике уз обећање да ће једног дана приватно завршити средњу школу. Све то је допунио са запажањем, са којим се како вели не би сагласила једино његова мајка, да за доброг домаћина на селу није потребан факултет.
Од Душана смо сазнали још два детаља. Најпре, да је по мајчиној линији прво мушко дете рођено након 99 година, али и да у селу и засеоцима око Бабине Луке има више од 50 нежења.
Будо Нововић
Politika
Нема коментара:
Постави коментар