ЋУПРИЈА – Марина Милуновић, самохрана мајка троје дивне деце – Андреје (19), Николе (9), и Милоша (8) – има иза себе два брака. Како сама каже, оба пута прошла је као боса по трњу. Ипак, не жали за оним што је учинила, јер топле очи и широки осмеси њене деце јасно говоре да је њиховим рођењем учинила праву ствар и услугу свету, а себи обезбедила мирну старост. За њене бивше мужеве, каже, то се не може рећи. Али, пођимо редом…
Рођена је 1970. године, а њени родитељи су имали несрећну љубав. Када је имала само шест месеци, отац ју је напустио, а убрзо затим и мајка. Остала је са баком и деком. Завршила је немачки језик, међутим, Марина се данас као самохрана мајка бави за жене непопуларном професијом – вози такси у Ћуприји. Од својих скромних 20.000 динара, које заради као такси возач, дечјег додатка од 6.000 и материјалног обезбеђења од 8.500 динара, ова храбра жена плаћа стан 70 евра, 4.000 динара дневни боравак својих малишана у школи и све друге животне трошкове.
Затекли смо је на радном месту, на такси станици, окружену колегама, мушкарцима за које Марина има само речи хвале. Између два позива и две вожње пристала је да нам отвори своје срце.
- Кроз мукотрпне године одрастања, без родитељске топлине и љубави, током девојаштва и сазревања, упркос огромној топлини коју су ми пружали бака и деда, пратила ме је зла коб и тужна судбина коју су још у раној младости користили зли људи и деца, понижавајући ме и називајући копилетом. Када сам имала само пет година, мајка се преудала за мог садашњег очуха, који ме је, на моју срећу, још од првог дана пригрлио и прихватио као своје рођено дете. Школовање, девојачке дане, животне турбуленције, па и моју удају, материјално и морално подржавао је мој очух, верујући у мене. Иако нисам била његова крв, понашао се према мени као да јесам, и више од тога, тако да ће моју љубав имати докле год је жив, па и после тога – прича Марина. Она додаје да и дан-данас може да се ослони на њега, а њена деца га воле као рођеног деду.
- Иако сам завршила немачки језик, па чак једно време и предавала тај предмет у ћупријским школама, радног места за мене у струци једноставно није било. Премда сам жена, морала сам да седнем за волан таксија. Међутим, оно што мени највише данас недостаје, то је радно место са нормалним осмочасовним радним временом. Плата није чак толико битна, вредна сам и знам да могу да зарадим по неки динар са стране поштеним радом – истиче Марина, и додаје да јој највише недостаје време које би волела да проводи са својом децом. Потребно јој је нормално радно време, односно услови за рад који су примерени за једну жену, каже она.
- Доста ми је улице. Жеља ми је да имам миран породични живот, љубав вољеног човека, и чини ми се да сам то и нашла у једном џентлмену. На прагу сам трећег брака, али, о том-потом – кроз смех ће Марина, јављајући се на службени телефон. Учтиво нам се извинила речима да „дужност зове, а да посао и муштерије не смеју да чекају“.
Ж. Митровић
Pravda
Нема коментара:
Постави коментар